Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari :)

Milion puta sam iskusila na sopstvenoj koži da je život zapravo jakoooo nepredvidiv, da neke stvari prosto ne možeš da kontrolišeš.  Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena...

Prošle godine, u ovo doba nisam ni slutila da će mi se za godinu dana život okrenuti za 360 stepeni i da ću vam pisati čak iz dalekog Sibira. :) Dobro se sećam osnovne škole i  časova geografije kod Ljilje, čuvene Terminatorke :), koja govori o velikoj Rusiji, njenom prostranstvu, moći, ali i o brojnim ruskim velelepnim građevinama, o čuvenoj Transsibirskoj železnici, itd. Rusija mi je tada bila mističnija od bilo koje zemlje na svetu. Oduvek sam želela da je posetim, da osetim to prostranstvo, ali sam takođe bila svesna da je to za nas Srbe ,,preveliki zalogaj''. Osim toga što je jako daleko, potrebna je dobra svota novca za takvo putovanje. :) Nooo, kao što rekoh u naslovu: Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari!

Živim u Rusiji već dobre četiri nedelje, imam priliku da osetim ruski način života, da osetim to prostranstvo, ali i hladnoću dalekog Sibira :), kao i da putujem Transsibirskom železnicom, najdužom železnicom na svetu. :)

U sredu, Gaia, Petra, Iris i ja smo se uputile na glavnu Novosibirsku železničku stanicu, ne bismo li osetile čar Transsibirske železnice. :) To je zapravo mreža železnica  koja spaja Moskvu i Vladivostok, odnosno evropski deo Rusije sa Ruskim dalekim istokom. Železnica je duga 9.288km i proteže se na 8 vremenskih zona, tako da je potrebno duuuuugih 7 dana da se pređe cela dužina železnice. :) Novosibirsk je tek na 3335km železnice, pa vi vidite. :)

Ahaah, ovo je naše ,,ukrcavanje'' . Mislim, konačno smo ušle u taj čuveni voz, jer smo par dana pokušavali da stignemo na vreme, ali smo prosto zbog ludog novosibirskog saobraćaja bili sprečeni. No, bili smo uporni :)

Ovo je početak putovanja, polako napuštamo Novosibirsk. Kao što se da videti, vreme je bilo užasno. Kiša nas muči već danima, napolju je tmurno, vetrovito, jednom rečju užasnoooo vreme.

 Međutim, vreme nas ne sprečava da se glupiramo u vozu, jedemo kineski keks sa zelenim čajem i nekim biljem (by the way, keks je odličan) :) Sve je to jako čudno za meštane. Gledaju nas popreko, pitajući se: Šta kog vraga radite ovde? Šta ćete u Kočenovi, itd.? :)

Naše, da tako kažem putešestvije je trajalo 1h i 30 minuta, jer se nismo usudile da idemo dalje od malecnog sela Kočenove :).

Verujte mi, sasvim je bilo dovoljno, jer kako smo se udaljavali od grada, bivalo je sve tužnije. Sela su bila tako pusta, tako malecna, kao neka romska naselja. :/ Zaista se primeti velika razlika između bogatih i siromašnih, između grada i sela... Tužno je videti kako mnogi ljudi zapravo bedno žive. :/ Znam, ništa nije bolje ni kod nas, ali verujte mi, ovde je gore. To je mana ove velike države. Suviše je prostrana, suviše je velika, a tako siromašna. Ne generalizujem, govorim za ovaj deo Rusije, za Novosibirsku oblast. Smatram da što se ide dalje od Moskve i Sankt Peterburga, sve je siromašnije.

 Na ovoj drugoj fotografiji možete videti i dugu. :) Svi znamo da se posle kiše uvek pojavi duga :))). Tako je bilo i u sredu. Konačno nešto vedro i veselo da razbije monotoniju hladnog i tmurnog dana.

Nakon što smo izašli iz voza u Kočenovi i shvatili da je to neka zabit ko zna gde, pohitale smo po karte za povratak u civilizaciju. :) 

Ovo je slika toaleta na stanici. :) Možete videti Petrinu reakciju. :))) Vrrrloooo je mirisalo :)))

Ako ništa, dobro smo se zabavile, osetile Transsibirsku železnicu :) i shvatile da treba da budemo NEIZMERNO ZAHVALNE svojim roditeljima što su nam omogućili sve najbolje u životu. Zaista tako mislim i smatram da mnogi nisu svesni toga dok ne odu daleko od svoje zemlje, od svoje kuće i ne vide kako drugi žive. :/

Po povratku u grad smo otišle u razgledanje grada, a potom da shoppingujemo, ne bismo li se oporavile od ,,kulturnog šoka'' :). 

Posle višečasovnog obilaska mnogobrojnih prodavnica, razgledanja razne robe, uputile smo se na Речной вокзал. Tamo su nas čekali dugi redovi za maršutke i autobuse. Ako imaš iole sreće, nećeš dugo čekati i smrzavati se, ali nekad si stvarno maler, pa kad te neće, onda čekaš maršutku čitavu večnost! Ooooo, jedva čekam moj Novi Sad, Rumu gde mogu svuda da idem, BEZ busa! :)))) 

Međutim, ima nečeg dobrog u čekanju te maršutke. Dok čekam, imam priliku da posmatram ljude oko sebe, da posmatram nebo, reku, sjaj vode pri zalasku sunca, razmišljam o svemu... Baš taj dan sam napravila ovu fotku neba. Nešto veličanstveno:) 

Danas sam imala vrlo uspešan dan u Sedmoj gimnaziji. Deca su bila sjajna. Jedan dečak iz mog omiljenog 8.razreda je doneo gitaru, te mi je pevao i svirao na času. :) Zaista uživam, iako je nostalgija za mojom zemljom, porodicom, prijateljima iz dana u dan sve veća i veća. :)

Puno pozdrava za sve.

Kuckam vam vrloooo uskoro, jer sutra idem sa devojkama u Tomsk. :))) Biće to jedna nezaboravna avantura, tako da ne brinete, rado ću podeliti utiske sa vama. :)

CMOK