Hello everybody! :)
Jesam li vam puno nedostajala? Navikla sam vas da pišem svaki dan, ali toliko sam bila umorna ovih dana, toliko sam imala posla, da nisam imala vremena da pišem. Takođe, nisam imala ništa specijalno da vam kažem. :)
Rad u Sedmoj gimnaziji nije nimalo lak. U sredu, četvrtak i petak sam ustajala u 6:30, menjala dva prevoza, da bih stigla na prve časove koji su počinjali u 8:55. Potom bih imala 6 časova i dolazila bi kući oko 15:30. Jako napornoooooo. Zatim, škola je ogromna (oko 750 dece), kao lavirint, treba mi večnost da odem s jednog kraja na drugi. No, tako je. :)))))
Deca su simpatična, neumorna, ali ono što me je oduševilo je da oni ipak nešto znaju o našoj Srbiji. Nole se gleda, za Noleta se navija, za Noleta se zna!!!!:)))
Međutim, teacherke su toliko smotane i neorganizovane, da to prosto nije normalno. Mučena Marina, koja je glavna za organizaciju projekta u školi je dobra, hoće da pomogne, ali je izgubljena u vremenu i prostoru. :))) Druga teacherka Kristina je posebna priča. Ona mi se samo zahvaljuje što održavam tišinu u razredu, jer nije lako zadobiti dečju pažnju. Pitala me je čak šta bih joj preporučila da promeni u svom radu kako bi i nju slušali kao mene. Mogu vam reći da mi je tada samopouzdanje prilično poraslo. :)))) Ne znam, meni polazi za rukom, budi dovoljno zanimljiv, budi friendly, ali ne i suviše i slušaće te. :) Ljudmila, treća teacherka, mi se dopada kako radi. Konstantno podstiče decu da pitaju što više o Srbiji, da saznaju nešto novo, pomaže mi da na času bude što više interakcije, ali se nekad, da izvinete, previše pravi pametna. :)))
No, sve u svemu, važno je da se snalazim, zadovoljna sam svojim radom i njihovim interesovanjem. Odmah drugi dan, dok sam prolazila hodnikom, deca mi se javljaju, pozdravljaju me na srpskom, jer jedan deo moje prezentacije ih učim da kažu nešto na našem jeziku. Mislim, zaista mi je srce puno što znam da su me slušali i da im se svidelo. Možete videti i neke od njihovih reakcija posle časa.I svi hoće da posete Srbiju. Svi hoće na Taru, Zlatibor i Kopaonik (zbog skijanja), sviđa im se naša hrana, itd. To znači da sam ipak nešto postigla :).
Sve je to lepo, ali mene je to suviše iscrpelo. Posle škole nisam ni za šta, a budem depresivna ako nigde ne idem. Prosto nisam tip koji će pola dana sedeti u kući. :) I tek sada shvatam ostale ljude kada dođu premoreni sa posla. :)
Juče sam htela nešto da promenim, jer tri dana sedeti u sobi sa troje živahnih klinaca koji vrište, igraju se sa kučićima, itd. je nezamislivo. Setila sam se moje drugarice sa aerodroma, Valentine (Valje). Ne znam da li sam je pre spominjala, ali nije ygoreg ponoviti. :) Upoznale smo se sasvim slučajno u Moskvi, u autobusu koji nas je prevozio do aviona. Dugo smo pričale, razmenile brojeve i ostale kontakte i dogovorile se da se čujemo. Ona je došla u Novosibirsk na dve nedelje, da poseti roditelje, a inače radi u Norveškoj. Pored bake Ljudmile, ona je druga najpozitivnija, najvedrija i najzanimljivija osoba koju sam ovde upoznala. :) Hheheh, to ne znači da druge ne volim i da mi nisu dragi. :) Ali, odavno nisam srela osobu koja se stalno smeje, s kojom možeš da pričaš o svemu kao da se znate 200 godina. :)
Dogovorimo se nas dve da se nađemo juče popodne. Pošto na svu sreću nisam dugo čekala prevoz iz Berdska gde je Sedma gimnazija, stigla sam na Речной вокзал pre vremena. Šetnja pored reke Ob, odnosno kejom mi je bila više nego potrebna.
Sedela sam na klupi, odmarala, šetala, posmatrala ljude...Usput i slikala :)
Ovaj mir mi je zaista bio prekoooo potreban :). Hhehehhe, da imam neki svoj mali svet :))).
Napunih baterije i krenuh na Lenjinov trg gde sam se sastala sa Valjom. Pojavila se nasmejanaaaa, ozarena, Bože toliko je pozitivna, pričljiva, iskrena. Sa nama je krenula i njena drugarica iz detinjstva Suša. Valja je odlučila da mi pokaže malo Novosibirsk, jer sam ja kukala kako ništa pametno nisam videla. :) Od tolikog grada u kome živi 4 miliona ljudi, ja nemam šta da vidim. Međutim, njih dve su me uputile u sva dešavanja u Novosibirsku za narednih mesec dana, tako da ću biti redovan posetilac njihovog pozorišta Globus teatra, Novosibirske filharmonije, baletskih predstava, itd.
Odvele su me do Globus teatra. O ovome nisam do sada pisala, ali za ove 2 nedelje koliko sam ovde, videla sam bar 20 venčanja. Ovde se mladi venčavaju svaki dan, kao da je to eto tako. Zaista sam šokirana, jer kada smo došli do fontane ispred Globus teatra, 4 mlada bračna para su pozirala fotografima. Hm, znači da kad bih živela u Rusiji, do sada bih već bila udata, možda imala I decu, ko zna :))))))))) Ovako, u Srbiji, devojke su osuđene da do 40-te čekajuuu na udaju. :/ No, ako počnem da pišem na ovu temu, neću znati da stanem. J
Ova kugla, što možete da vidite je zapravo moderan kafić. Tu smo odmorile malo, pile divan čaj, ćaskale i to na ruskom, jer Suša ne zna engleski. J Potom smo otišle do teatra po program za mesec septembar. Program je toliko bogat, da ne znam koju bih predstavu pre išla da gledam. Za sada,jedino u šta sam sigurna je da 25.septembra idem da gledam predstavu Братушки.
Ispred teatra su postavljene tezge, nešto tipa našeg sajma meda. Uuuu, kakvi ukusi. Probala sam mnogo vrsta, ali najviše mi se svideo Aлтайски мед sa posebnim orahom. To su ustvari očišćenje semenke šišarke bora koji raste samo u Sibiru. Proveriću ime ovog bora i kako se tačno zovu ove semenke, ali ukus je fantastičan. :)))))))
Prošetale smo po kvartu, slikale se, uživale u toplom i sunčanom danu. Vreme je leteloooo! Nisam osećala ni umor, ni iscrpljenost, samo radost i zadovoljstvo što sam upoznala tako dve divne devojke. Pokazale su mi još dve velike prodavnice knjiga (mogla bih sve da kupim J)))), novi tržni centar, crkvu Sv.Nikole, Novosibirsku filharmoniju, Trg sa fontanom i prelepim parkom....
Potom smo otišle do prodavnice suvenira. Kupila sam divne magnete, matrioške
i svašta nešto.
Bilo mi je žao što smo morale da se rastanemo. Valja je rano ujutru imala
let za Moskvu, a potom leti za Norvešku. Ostala sam u kontaktu sa Sušom. Lepo je poznavati takvu devojku. Najverovatnije ću ići s njom na neku od predstava.
Kao što napisah sinoć na statusu na fb-profilu, bio je to jedan tako dug, a tako neobično lep
dan. Putovanje je zapravo poput disanja. Izdahneš staro, udahneš novo, jer
staza zadovoljstva i slobode za putnika je najbolja staza koja nudi čitav svet
pun mogućnosti. Zato osmeh na lice i stvaraj svoje unutrasnje bogatstvo, jer
običan život mnogo zavisi samo od nas. :) Toga se držim, a tako I postupam.
J
Pozdrav J
Нема коментара:
Постави коментар