Me in Russia (Novosibirsk) :D: 1. Septembar- veliki dan za Ruse, a i za mene :)

Kao što sam već napisala u jučerašnjem post-u, Rusi jako poštuju tradiciju. U to sam se i uverila danas. Prvi septembar je jedan od najznačajnijih dana u Rusiji, zapravo proslavljaju ga kao praznik. Hm, čudno za nas Srbe, zar ne?

Otkako sam došla u Novosibirsk, svaki dan se pričalo o polasku u školu, odnosno tom čuvenom 1.septembru. Oni idu u školu 6 dana u nedelji, zapravo, samo im je nedelja slobodan dan. Hm, ne zavidim im zbog toga J, ali zato im zavidim na poštovanju škole kao ustanove. Imaju uniforme, što me je toliko oduševilo. Treba da se zna kako se ide u školu. Evo, slikala sam moje klince.

Toliko su bili uzbuđeni, da ne možete ni zamisliti. Nedaleko od naše zgrade je stadion Kaltsovo. Puna tribina ljudi i đaka sluša ostale učenike kako pevaju, igraju, recituju. Direktor škole ih pozdravlja sa lepim željama za uspešnu školsku godinu. Svako dete drži neki poklon za učiteljicu ili nastavnicu, sve zavisi od uzrasta dece.

Tanja je nastavnici ponela bombonjeru, a mališani Dima i Andrej po buket cveća. Dok nisam videla ovu manifestaciju, nisam mogla da verujem da tako nešto postoji.

Posle toga, trebalo je da krenem za Akademicgorodok na prvi sastanak sa AIESEC-om. Saša nije mogao da pođe sa mnom, a ja nisam znala gde treba da idem. Dao mi je mapu, ubio se objašnjavajući ne bih li ja skontala gde da izađem iz busa. Toliko sam bila nervozna i ljuta što se nisu nekako drugačije organizovali i poslali nekog po mene. Ali, svi koji me znaju, znaju da sam snalažljiva i da mi ne treba mnogo da bih se dobro orjentisala. U busu sam pričala sa nekom divnom bakom, tako da mi je ona pomogla oko svega. Uspešno sam stigla do NSU-a (Novosibirsk State University), gde me je čekala Vasja (Petrin host). Ma, nema zime za mene. J A zamislite ovo!? Kada sam stigla do AIESEC-a, nazvala sam Sašu da mu kažem da sam uspela, da bi on na to rekao: ,,Pa ja sam znao da tebi ne treba niko da bi se snašla, zato namerno nisam hteo da krenem sa tobom. Što paničiš bez razloga, kada se snalažiš i u Novosibirsku, i u Kaltsovu i svuda kao da si rođena ovde?’’Hm, čoveče, zar sam takav utisak ostavila?Wow! J

Elem, konačno upoznah Christinu, team leader-a ovog projekta. Toliko je simpatična i prijatna, da sam oduševljena Rusima. I tako da svi stereotipi o hladnim, nenasmejanim Rusima padaju u vodu!!!! Verujte mi, ja se ovde osećam kao da sam kod kuće! Samo da tako ostane! Upoznah i Semona, odnosno Sam-a, dečka koji je zadužen za naš rad u školama. Obožavam da pričam sa njim, zato što je jedini ovde koji ima British accent i ne moram da razmišljam o tome šta je mislio ili rekao. Sjajan je, zanimljiv i imamo slična interesovanja.

E, da, konačno sam upoznala Iris, Kineskinju (20 godina) i Gaju, Italijanku. Sada smo kompletan team, svi na okupu, sve znam. Imamo super komunikaciju, dobro se slažemo za sada, tako da sam zadovoljna.

Imali smo 6-časovni seminar o našem radu za Nsk AIESEC. U ponedeljak počinjemo da radimo u Šestoj gimnaziji (kod njih škole i gimnazije nemaju imena poznatih ljudi kao kod nas, već brojeve). Jedva čekam da počnem da radim.

Posle seminara sam išla sa Vasjom do velike knjižare. Kupila sam veliki englesko-ruski rečnik za verovali ili ne 450 dinara!!!Daaa! I uzeh još par knjiga na engleskom od Charlotte Bronte. Toliko su jeftine, da ne možete ni da zamislite.

Umalo da zaboravim. Zamolila sam Sam-a da nas uvede u čuveni NSU (НГУ). Ljudi moji, pa znate šta su naši univerziteti za ovo?Palate! Iskreno, očekivala sam više. Jako je neuređen, staromodan, hodnici su kao u bolnici, bez cveća, bez slika. Izgledaju tako turobno, tako neugledno, kao da si došao u neku rupu, a ne u univerzitet.