Srce je tamo, gde je dom! ;)

Nisam stigla da napišem blog pre nego što odem iz Rusije. Smatrala sam da ovaj poslednji blog, pečat mog nezaboravnog putešestvija mogu napisati i u Srbiji, kada sve prođe, kada se konačno nađem u svom domu sa svojim najmilijima, a da poslednje veče treba da provedem sa mališanima. Tako je i bilo, nismo mogli da spavamo te noći 9. na 10. oktobar. Moje uzbuđenje je raslo, zatim je usledila nervoza, iščekivanje, putnička euforija, svašta pomalo, a dovoljno da imaš neprospavanu noć. Igrala sam se sa klincima, razmenjivali smo poklone, pevali....Nedostajaće mi, suviše su mi se uvukli pod kožu. :)

Nimalo mi nije bilo lako. Iako sam bezgranično presrećna što konačno, posle više od 1,5 mesec  idem svojoj kući, teško mi je bilo da ostavim moje mališane i ostale prijatelje koje sam stekla u Rusiji. Pomešana su osećanja, iako se uvek držim one stare: Svuda pođi, ali svojoj kući dođi! :)

Samo ću reći da je VREDELO!!!!Ovoliko bogatstvo koje sam ja stekla u Rusiji ne može se rečima iskazati. Vredelo je svakog kilometra koji me je delio od moje porodice, prijatelja, zemlje... Stekla sam mnogo prijatelja, družila se sa ostalim praktikantima, učila o kulturama drugih država, živela u predivnoj ruskoj porodici sa troje zlatne dece, učila ruski jezik, predavala u školama, pomagala deci kako bi prošili znanje o drugim kulturama, shvatila koliko volim svoju zemlju i koliko treba da cenim i poštujem svoje roditelje što su mi omogućili sve ovo. Živela sam daleko od Moskve, daleko od urbanog, izveštačenog sveta, živela sam među običnim, ali beskrajno gostoljubivim, nasmejanim i nesebičnim ljudima. Imala sam priliku da vidim kako izgleda život u unutrašnjosti te velike Rusije, jer nju ne čeni samo Moskva i Sankt Peterburg.

Nikada neću zaboraviti svoje prve dane u Rusiji, kada sam pisala sve žive brojeve maršutki, pomno pratila kuda idu, gde treba da izađem, kojim akcentom treba nešto da izgovorim. Sve je to sada daleko iza mene, kao da se dogodilo mnogo godina pre.

Tamo sam naučila da volim i radim ono što do sada i nisam baš volela. Rekla sam da me teško ko može naterati da živim u Sibiru zbog hladnoće, jer svi dobro znaju kakva sam smrzla. :) Živela sam na 0 C u sred septembra:), dok su u Srbiji bile tropske vrućine. Izbegoh samo najjaču zimu. Toliko nisam baš hrabra. :))) Zatim, ono što mi je najvišeee smetalo su kućni ljubimci. Izraziti sam protivnik kućnih ljubimaca u kući ili stanu, pogotovo ako u tim prostorijama žive deca. Mislila sam da nikada neću moći da živim i da jedem u istoj prostoriji sa psom, ali eto, imala sam priliku da živim u Rusiji i to ne sa jednim psom, već sa dva. :) Prvih nekoliko dana prosto nemaš apetit, gadi ti se kada vidiš da deca jednom rukom drže psa, a drugom rukom jedu, dok pas sve njuši, liže, gadi ti se što pas obavlja nuždu gde god stigne, jede s tobom u kuhinji, ali posle izvesnog vremena prosto oguglaš na pseći smrad i zavoliš taj nenormalni i neobični način života, pa nekad, možda i nesvesno počneš sam da ljubiš psa, da ga držiš dok jedeš...Prosto, sve to postane najnormalnija stvar. I sada će mi to nedostajati. Hheheh, čak sam poljubila Arčija na rastanku. 

Zatim naviknete se na prevoz, ne čekanje, smrzavanje...Ja sam prva osoba koja mrzi kašnjenje i koja voli da šeta, a ne da koristi prevoz. Ovde je bilo nemoguće biti bilo gde na vreme, jer UVEK čekaš maršutku, a bez nje ne možeš, jer je sve Bogu iza tregera. :)Tako da sam prosto zaboravila tu svoju dobru naviku da budem tačna i da stižem na vreme. :) E, da, mislila sam da nikada neću moći da jedem živu, malo prodimljenu ribu, lososa. I to sam jela kao besna, navikneš se na taj specifični ukus, navikneš se na suši, na sve vrste salata koje se spremaju sa tom ribom. Međutim, sada bih pravila sve to i ovde, ali kod nas to i nije baš tako popularno. Ne smem zaboraviti vodku sa sokom od paradajza. :) Rekla sam Rodiku i Ljoši da su ludi i da neću to da pijem, ali posle 1 čašice, ne da klizi, nego je fantastično. :) Šteta što kod nas u kafićima nema soka od paradajza da bi pratio vodku. :))) Posle toga dolazi čuveni kvas. Prvi put sam samo iz pristojnosti probala hladnu supu окрошку sa kvasom. Ne mogu da objasnim kakav je to ukus, nešto tipa piva, ali ni blizu piva. A zamislite još povrće u tome. :/ Bitno je da mi nije prijalo. Međutim, vremenom zavolite taj ruski kvas, pa čak i zatražite da vam naprave tu supu bar još jednom dok ne odete kući. :)

Naučite kako da sarađujete sa drugim ljudima, prikupljate savete, usavršavate svoje znanje stranog jezika, usavršavate svoje veštine izražavanja... 

Međutim, sve je proletelo. Dani su mi bili više nego ispunjeni, ali sam prezadovoljna svojim uspehom. Iako sam za vreme svog boravka videla Aiesec-ovce samo 3 puta, nisam toliko razočarana programom, jer sam organizovala program kako meni odgovara. Dobro je što nismo čekali njih da bismo izašli negde, jer se to nikada ne bi dogodilo. Ništa nisu organizovali, čak ni bye-bye party. :)

Međutim, jedina dobra stvar što je Aiesec uradio je to što je spojio nas praktikante. Upoznah dvojicu divnih momaka iz Egipta i Turske i 3 divne i zanimljive devojke iz Slovačke, Kine i Italije. Imam kome da se javim i da posetim ako rešim da putujem u ove zemlje. :) 

Putovanjem gradiš novi svet, bolji, bogatiji, stvaraš unutrašnje bogatstvo, proširuješ vidike, naučiš da shvataš druge kulture, narode, tradicije, da živiš po njihovim pravilima i običajima, da postaneš tolerantniji, itd.

Ali, neću stati ovde, jer ovo je tek početak. Neću tugovati što sam napustila dragu mi Rusiju i moje nove prijatelje, jer ovo je samo bio početak našeg poznanstva. Sretaćemo se još, ko zna gde i kada, a ja ih očekujem i u Srbiji...:)Ipak smo mi bratski slovenski, hrišćanski, pravoslavni narod i ne možemo jedni bez drugih. Verujte, ovde stariji ljudi, koji dobro poznaju istoriju zaista tako misle. Mi smo za njih zaista bratski narod. :)

Na kraju, podelila bih sa vama stihove Mike Antića, jer se i ja vrlo često pitam: Da li sam svuda gde su mi tragovi?

Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…

jer ja se ne završavam.''

Do nekog sledećeg putovanja...

Hvala vam što ste bili uz mene i pratili ovaj blog. Nadam se da 

ste uživali. 

Veliki pozdrav,

JOVANA

Let's have fun! :)

Hi!Pre nego što otpočnem pakovanje, reših da vam pišem. Posle sam sigurna da neću biti dovoljno inspirativna, jer znam koliko ću se posle nervirati zbog prevelikog prtljaga. Biće to satima ,,presipanje iz šupljeg u prazno'':), ali ok. Sve je za ljude. 

Rekla sam da imam planove za ceo vikend, ali na kraju je ispalo da sam samo u nedelju radila nešto zanimljivo. :)

Poslednjih par dana je bilo teško izvesti mnoge stvari. To se zove maler :), ali niša nas nije toliko obeshrabrilo. U životu ništa ne može biti idealno. :)

U subotu je trebalo da imamo oproštajnu žurku, pošto nam je Toofy otišao u nedelju. Međutim, nismo uspeli da nađemo mesto da prespavаmo negde, a komplikovano je vraćati se u Kaltsovo ili Akadem. taxijem sam u sred noći. Propadoše nam planovi, ali sastasmo se nekako u jednom restoranu, gde smo uz večericu i drago nam rusko nacionalno piće :) sabirali utiske i pravili planove za sledeće susrete. :) Početak projekta nam se činio tako dalekim, tako nesagledivim. Toliko nam se stvari izdešavalo za više od 1,5 dana, toliko toga smo prošli zajedno u stranoj državi... Dogovor je da iz godine u godinu što više gradimo naše prijateljstvo, da se sastanemo u svakoj državi, kad god imamo vremena. Hm, videćemo. Lako je obećati i reći, videćemo da li je moguće sve to ostvariiti. :) Mada, teško žabe u vodu naterati. Svi smo ludi za putovanjem, tako da mislim da to neće biti problem za nas. :)

Zatim, u nedelju sam provela dan sa Svetlanom i njenom porodicom. Sjajni su! Vitaliy, Svetlanin suprug, je došao po mene u Kaltsovo. Kaže da se ne mučim da idem maršutkom, jer moram da menjam 2 prevoza i potrebno mi je oko 1,5 sat do Berdska, kada on može da dođe po mene i da stignemo do Berdska za 25 minuta. :) Velikaaaa razlika. Vitaliy me zove Anjočka. :) On jedini u porodici ne govori engleski, čovek je prosto anti-talenat, ali je zato jedna dušaaaa. Ne može da izgovori Jovana, ali pošto se moje ime završava na -ana, on je odlučio da me tako zove ili da mi prosto tepa Anjočka. :) Ovde sam dobila more nadimaka i imena, možete me zvati kako hoćete. :)

Šetali smo obalom Obskog mora i tada je Vitaliy predložio da se ukrcamo na brod теплоход, ne bismo li uživali u krstarenju. Bilo je fantastično. Brod je vrlo moderan, nov, unutra su puštali pesme, a ljudi su igrali. Prosto su se svi opustili i uživali. Onda je Vitaliy objašnjavao gde je šta, pokazivao mi pojedina ostrva, pričao zanimljive priče o ostrvima koje je on slušao kada je bio dete. Jednom rečju, uživala sam slušajući razne mitove, legende, slušajući njegove i Svetlanine priče iz detinjstva. Rekao mi je: ,,Znaš Anjočka, jako mi je drago što sam te upoznao i što imam priliku da ti pokažem naša ostrva i ispričam sve ovo. Smej se uvek, tada si najlepša i ne dozvoli nikom da te povredi. Želim ti da nađeš srodnu dušu kao što sam ja našao moju Svetu.'' Samo se slatko nasmejah...

Pecaroši su bili vredni, a verovatno i gladni. :) A neki su bili toliko hrabri, da su se i kupali na +5C :))). 

Zamišljam da gledam ka Srbiji. :)

Stas i ja kao u Titaniku. :)

Posle krstarenja smo otišli kod njih na ručak. Tamo nas je čekala Lina, Svetlanina kćerka. Predivna devojka, pametna, zrela, sa perfektnim engleskim. :) Lina je tek upisala prvu godinu studija. Obožava da putuje i da izučava kulture drugih naroda, pa se stoga opredelila za kulturologiju. 

Ručali smo domaće пелмени. Pošto je Svetlana radila u subotu ceo dan, Vitaliy je napravio пелмени. U njihovoj porodici je tradicija da dočekaju goste, strance :) sa ovim jelom, jer je to rusko nacionalno jelo. I sami spremaju пелмени, a taj proces je dosta dug, zbog toga što kada se naprave, пелмени moraju da prenoće u frižideru. Da iznenađenje bude veće, tokom ručka zagrizla sam пелмени i našla orah. Bila sam u čudu, ali oni su počeli da tapšu i da mi čestitaju. :) Onda su mi objasnili da je то счастливы пелмени (srećni pelmeni). Ko nađe orah u testu, biće srećan i zdrav u narednom periodu. Vitaliy je stavio samo jedan orah i ja sam bila te sreće da ga nađem. WOW! 

Posle ručka smo razgovarali, gledali njihove slike, a onda su nas odvezli do Berdskog klizališta. Bio je to moj prvi put da kližem. Pre nego što smo stigli tamo, mislila sam da ću se izlomiti :).Međutim, verujte mi, kao da sam rođena na klizaljkama. Klizala sam kao da sam vežbala svaki dan. :))) Da li je to bila luda početnička sreća ili prosto talenat :), ja ne znam, ali bilo je amazing :))))). 

Sjajno smo se zabavili, a što je najvažnije, nisam imala upalu mišića. :) 

Divna jedna porodica, toliko prijatna, gostoljubiva. Kada su me dovezli do Kaltsova, rastajali smo se 15 minuta. Prosto nam jedan dan nije bio dovoljan da se ispričamo i upoznamo. :) Vitaliy je rekao da mi zamera što nismo mogli da nazdravimo našem poznanstvu, jer živim daleko, a on je morao da vozi. :))) Rekao mi je: ,, Anjočka, sledeće godine moraš da nam dođeš. Dođi i živi kod nas koliko želiš, budi naš gost. Pokazaćemo ti celu oblast, uživaćemo. A ako sve bude kako planiramo, eto i nas u Srbiju. :)Hoću da upoznam tvoje roditelje, oni su vrlo srećni ljudi što imaju tebe. Ti si divna.'' :)

Ah, toliko će mi nedostajati. Upoznala sam toliko divnih ljudi. Sledeći put kada dođem ovde, mogu da biram gde ću da ostanem. :)))

U nedelju uveče su me čekali moji mališani. Igrali smo igrice, pričali. Dima se poslednja tri dana ne odlepljuje od mene. Čak i spava sa mnom. :) Duša mala. Jedino što sam uspela je da Arči ne spava sa nama u krevetu. :)

Ah, da, Arči mi je pregrizao kabl od punjača za laptop. Jedva sam juče našla odgovarajući kabl. Taj mali stvor, delikvent :), mi svaki dan priređuje iznenađenja, čisto da mi ne bude monotono. :)))

Juče sam bila na predavanju iz leksikologije engleskog jezika u NSU-u. Vasja me je vodila na svoje predavanje, upoznala sam divnu profesorku. Bilo je zanimljivo upoređivati engleski i ruski. U svakom slučaju, bilo mi je zanimljivije, nego kod Tvrtka na predavanju :))))). 

Takođe, juče sam se oprostila sa Gaia-om. Bile smo u jednom cafe-u, kasnije su nam se pridružili Rodick, Maxim i Leša. Bilo je sjajno. Momci nas čekaju sledeće godine, na leto. 

Da bismo dokazale da smo prave ruske devojke (pošto smo savladale ruski i živele smo tu više od 1,5 mesec), pile smo vodku Алтай sa sokom od paradajza. Ovde je to običaj, a nekako ide jedno uz drugo. :)

I takooo, rastasmo se samo uz Bye!, jer ovo ne gledamo kao rastanak. :)

Odoh da se prošetam sa Sašom, da se dogovorimo oko polaska, a posle, poželite mi sreću sa pakovanjem. :)

Javljam se noćas, mislim da neću spavati. 

Tada ću da pišem o celokupnom doživljaju. :)))))

Pozdrav :*

Sasvim neobična nedelja...

Pišem vam posle skoro nedelju dana. Ovaj put vas nisam obaveštavala o zanimljivim danima koje sam provodila sa decom iz raznih škola, kao i o novim poznanstvima sa velikim razlogom. Znate ono kada vas od ponedeljka potera maler :))? Ih, što volim to, nemate pojma. :)

Bliži se moj odlazak iz Rusije, a dolazak u Srbiju. Novčanik mi je postajao sve tanji i tanji :))). I obratim se ja mom dragom Milkiću za reanimaciju moje kartice :))). Naravno, moja draga majka je učinila sve kako sam zapovedila, ali što bi sve bilo jednostavno, kada može komplikovano. Četiri dana sam ja posećivala razne banke, u svakoj je bio neki problem. U jednoj mi čak uzeše i karticu, misleći da sam neki prevarant, jer sam im kao bila sumnjiva. :))) Hhehehhe, to je kao neka uloga kriminalca. :))) Eeee,tada je već postajalooooo gusto. Počela sam da paničim najstrašnije. Tada mi je prisela i Rusija i sve lepo što mi se dešavalo u proteklom periodu. Ovaj problem me je dobro protresao. U neku ruku i volim što je tako ispalo, jer bi moj boravak u Rusiji bio previše idealan, a život nije ni blizu takve perfekcije. Isto tako, tada vidiš ko želi da ti pomogne kada si u nevolji. Hvala dragom Bogu što imam takvog buddy-ija, takvog host-a, nastavnice sa kojima sam sarađivala. Svi su pomogli kako su umeli, a problem je napravila banka. Na sreću, sve se rešilo, ali nije bilo nimalo zgodno. Takođe, baš kada mi je najviše trebalo, nestao mi je internet. Septembar je prošao, počeo je oktobar, novi mesec. Kredit na telefonu je takođe ispario dok si rekao ,, piksla''. Tada shvatiš tu tužnu istinu da bez novca ne možeš ništa. Ali isto tako ljudi oko tebe čine takve stvari, da ti više ni ne misliš o problemima, jer se prijatelji i sva dobra dela ne mogu kupiti tim novcem.

No, kako kažu: Everything in life is temporary. So, if things are going good, enjoy it because it won't last forever. And if things are going bad, don't worry. It cannot last forever either!

Tako i bi! :) Sve se rešilo, samo treba biti strpljiv. No, prelazim na prepričavanje lepih događaja.

Deca iz Stodruge škole su me u utorak dočekala sa kesama punim poklona. :) Jedna devojčica je naslikala moj portret. Ostadoh bez teksta, original ja. Mala je toliko talentovana, da nemam reči. Nastavnice su me preklinjale da dođem u ponedeljak da radim, da me vide bar još jednom dok ne odem za Srbiju, ali bezuspešno. Hoću da ove preostale dane provedem sa mojim klincima, Julom, Sašom i njegovima, kao i sa Gaiom i Toofy-ijem.

U sredu su deca u Berdsku napravila festival za nas praktikante. Pravili su prezentacije o svakoj zemlji, ono što su zapamtili za ovih mesec dana. Bilo je divno, a moji osmaci otpevaše i pesmu na srpskom. :)

I opet dobismo zilion poklona. :) Posle festivala sam radila u školi stranih jezika ,,Terra lingua''. Pominjala sam Svetlanu, Stasovu majku koja mi je ponudila posao. Bilo mi je zadovoljstvo da radim u njenoj školici 2 dana. Upoznala sam njenu koleginicu, takođe Svetlanu. Dobila sam dva sertifikata da sam radila u njihovoj školici na ruskom i engleskom jeziku.

Pored sertifikata uručiše mi dve ogromne kese poklona. Većina su slatkiši, ali bojim se da će ostati u Rusiji, jer moj prtljag ne može priminiti toliko kutija slatkiša. Aeroflot će me izbaciti iz aviona u sredu!!:) Ili, ću platiti debelu kaznu. Kofer je pun poklona,a odeća mi je još uvek u ormaru. U utorak će mi biti veselo kada se budem pakovala. :) Ovo su svi pokloni koje sam dobila. Da li sada možete da me razumete zašto brinem zbog prtljaga. :)))

U četvrtak sam imala 8 časova, 4 u državnoj školi i 4 u privatnoj. Mogu vam reći da sam bila prilično iscrpljena, ali ne toliko iscrpljena da ne odem da posetim mog Šumahera, Ljudmilu. :))) Ona već danima maltretira Sašu da organizuje okupljanje njihove porodice ne bi li svi oni upoznali tu, kako ona kaže: ,,красивую и замечательную девушку из Сербии.'':)

Još jedno nezaboravno veče, poseta doma punog topline, iskrenosti, duhovitosti, gostoprimstva. Kada sam upoznala i Sašine roditelje shvatila sam zašto je on takav. On prosto ne može biti drugačiji pored takvih roditelja. Saša strašno liči na svog oca Vladimira, ali ima nešto i na majku Elenu. Tamo je bio i Serjoža, Sašin deda, koji me je dočekao sa mačkom Simom. Kao papagaj je ponavljao reč ,,mačka''. Sećate se onog divnog bloga kada sam pisala o danu na dači, kada je Serjoži posebno bila interesantna naša reč mačka za кошку. Upoznah i Sašinu tetku Svetlanu i brata Sergeja. Bilo je to jedno prijatno veče, veče koje se pamti...

Sergej je završio istoriju, ali se bavi pisanjem. Jako je talentovan, a nedavno je izdao svoju prvu knjigu. Tako da sam dobila još jednu knjigu sve sa posvetom ovog mladog autora pred kojim je neizvesna budućnost, jer i u Rusiji, kao i u Srbiji ovakva vrsta zanimanja se nažalost, baš i ne ceni mnogo. 

Naravno, juče je Ljudmila imala moju punu pažnju. ta žena je neverovatna! Još uvek mi je smešno kada se setim kako pije konjak. Pije ga kao vodu, malo se strese i viče: ,, Давай, давай!''. :)))))Svoju čašu je čuvala kao zmija noge, :)))))))samo je nazdravljala meni, Serjoži, Saši....

Danas je Dan učitelja. Sašina tetka mi je poklonila magnet sa tim natpisom, a Ljudmila je takođe radila u školi. Tako da je juče planirala novo okupljanje sa svojim drugaricama kako bi proslavile Dan učitelja. Ah, da! Donela mi je dve tegle gljiva. Marinirala je one gljive što smo skupljali, napravila i donela mi. Poneću ovu manju teglicu, moram doneti mojim ukućanima da probaju Ljudmilin specijalitet u čijem pravljenju sam i ja na neki način učestvovala. :))) Toliko bih volela da mi dođu u Srbiju i budu moji gosti. Užasno će mi nedostajati. 

Tokom večeri, Serjoža je čitao odlomke iz svoje knjige, međutim posvetiću se toj knjizi tek kada dođem kući i nađem slobodno vreme.

Završih svoj posao, tako da sam danas (u petak) odmarala. Planirala sam da odspavam duže, ali nikada neu naučiti da ne smem ništa da planiram.:)Imala sam posebnu vrstu budilnika- Arčija. :) Ne znam kako, ali verovatno nisam dobro zatvorila vrata od sobe prethodnu noć. Rano ujutru dok se Jula spremala na posao, Arči je upao u moju sobu, skočio na mene i počeo da mi laje na uho i da me njuši. Na kraju je legao pored mene, ne bi li i on dremnuo, ali za mene je već bilo kasno, ustala sam, jer me je razbudio. :) Tako je to kada živiš u porodici Kuznjecov. :) 

Nedostajaće mi Arčika, uvukao mi se pod kožu i on i Maša. A tek klinci? :) Danas sam čitav dan bila sa njima. Pravila sam im pužiće sa sirom. :)

Popodne smo pravili show. Klinci su igrali, repovali, ma jednom rečju, svi smo se glupirali. Imam uglavnom snimke, jer su mnogo zanimljiviji, ali imam Diminu fotku, cisto da ga vidite. :) Međutim, uživo je bilo najzabavnije. :) Trudimo se da provedemo što više vremena zajedno, jer moj odlazak je sve bliži. Dima je izjavio da želi da krene sa mnom, da ga spakujem u kofer umesto poklona. :) Maleni moj :*

I takooo. Imam mnogo planova za vikend. Mada, vreme nam je užasno. Kiša i nebo mutno do plača. Baš šteta. Pre neki dan sam šetala po Akademgaratku, namerno nisam htela da uzimam maršutku, jer je vreme bilo kao izmišljeno. Toplo, sunčano, jednom rečju prelepo. Malo sam i fotkala :). Pogledajte.

Do sledećeg kuckanja...:****

С Днем Рождения! :))))

Eeeee, trebalo mi je vremena da se saberem i počnem da pišem o tom velikom, meni jako bitnom danu, 27. septembru. Prvi put tako daleko od kuće, prvi put bez porodice, rodbine i prijatelja dočekah 23.rođendan. Godine lete, svaka naredna sve brže i brže prolazi. Prethodna dva rođendana su bila vrlo stresna za mene, ali zato ovaj rođendan ću pamtiti dok sam živa. Proslavih ga tri puta, i to u Rusiji :), a četvrti put me čeka slavlje u mojoj Srbiji. :) 

U sredu, posle škole, napravila sam slanu i slatku tortu. Mama je diktirala recepte preko Skype-a, bilo je toliko smešno. Na svu sreću, sve sastojke sam našla, te mi je sve uspelo. Zatim, to isto veče Gaia, Iris i Toofy su mi priredili iznenađenje. Hteli su da dočekam rođendan sa njima, pa su kupili karte za neku žurku u klubu First. Sa nama su išli mnogi drugari, ali neću da vas zamaram imenima, totalno je nebitno. Bitno je da je žurka bila odlična i da smo se mi dobro proveli. :) Mada, jako su nam falili Petra i Halil. U ponoć, samo su počeli da skaču oko mene, vičući: ,, Happy birthday! All the best!'' Sve je to bilo super, ali posle toga su svi ljudi oko nas počeli da me pozdravljaju i čestitaju mi rođendan: 

,,С Днем Рождения!''

I onda je naprasno i organizator žurke uzeo mikrofon i čestitao mi rođus. Svi su znali da je devojci iz Srbije rođendan (iako je to bilo 5 sati pre mog rođendana, jer kao što rekoh, računala sam rođ.po vremenskoj zoni u Srbiji, ali avaj:)). To su bili šokovi, bila sam prava atrakcija u klubu :). 

Kao što se da videti, valjano se proslavilo. :)))) Nažalost, nemam mnogo slika, otišla mi je baterija na aparatu, a nisam ponela rezervne. :/

Prespavali smo kod Iris, ali sam ja ustala i ranom zorom krenula kući. U stanu, u mojoj sobi me je sačekalo ovo: 

Klinci i Jula su mi ostavili ove poruke na zidu. :) Toliko su me obradovali, stvarno nisam očekivala tako nešto. Originalni su, nema šta. Mada, zna Jula koliko mi je bilo teško što nisam bila kući za rođendan, nisam to mogla sakriti, zato se potrudila da mi nadoknadi sve to koliko može. Uveče je pozvala svoje sestre Olju i Polju, zeta Tolju i malog Stavra. Ja sam pozvala Sašu, tako da je naš malecni stan vrveo od ljudi i dečje cike i vriske. :) Dobila sam gooooomilu poklona, cveća, slatkiša....

Torte su bile više nego ukusno, jer su se odmah pojele. Čak nije ostalo ni za sutradan :). 

То је to društvance što se okupilo u četvrtak veče kod nas. Posle večere, igrali smo neku igru sa kartama. Ne znam da li mi imamo tu igru (dva tima, mafija i mirni žitelji, svako izvlači kartu i ne govori da li je mafija ili m.žitelj. Ako je mafija, treba da se pretvara i da ubeđuje druge da je m.žitelj). Anyway, bilo je mnogo zanimljivo, jer smo se šalili i mnooooogoooo pričali na ruskom,što je meni dobro došlo da vežbam svoj ruski. :) 

Ovo su moji pokloni. Polja mi je poklonila kutiju za nakit, koju je napunila slatkišima, Olja mi je donela gomilu novih sočiva i ostale prateće elemente, kao i neke narukvice. Saša se pojavio sa ružom i knjigom poezije Bele Ahmaduline, Tolja je takođe došao sa ružom, a Tanja mi je napravila ogrlicu. Ostala sam bez teksta! Prošle godine nisam ni sanjala u najluđim snovima da ću ovako dočekati sledeći rođendan. 

Kao šlag an tortu, mališani su mi otpevali pesmu iz filma Супергерой. 

Чёрной молнией я стану для тебя

Чёрной молнией на линии дождя

И пускай горят листки календаря
Зло не сможет больше обмануть меня.
Я не верю в чудеса
Полетит машина в небеса
И теперь я твой супергерой.
Я не верю в чудеса
Но летит машина в небеса
И теперь я твой супергерой.
Белым снегом упаду в ладонь твою
И узнаешь ты как я тебя люблю
И под небом января оживут лишь для тебя
Все цветы земли, все слова любви что знаю я.

OBOŽAVAM IH!!!! Rasplakala sam se, ali od sreće, što su se lepo dosetili kako da me iznenade. 

I tako, posle te večeri, mislila sam da sam završila slavlje. Međutim, očigledno sam se prevarila.

U petak sam radila u Berdsku. Prva dva časa sam normalno radila, bez ikakvih problema, ali kada sam krenula na treći čas, šokirah se. Tamo su me čekala nasmejana lica dece koja pevaju pesmu ,, Happy birthday''. Pogledah malo bolje po učionici, pa na stolovima ugledah tortu, pice, kolače i ostale slatkiše koje su deca sama pravila. Nije im bilo teško da ustanu u 6h ujutru da bi sve to napravili. A na tabli je bilo napisano: ,, Йована, Мы тебя очень любим.'' Zatim, dobih pregršt poklona koje su deca sama ukrašavala i pravila. Naravno, tu su bili i baloni sa smile-ijem, jer je osmeh moje obeležje.:) A da iznenađenje bude veće, počeli su da pevaju pesmu na srpskom. ZAISTA NEPROCENJIVO!!!!Veliko hvala mom omiljenom razredu 8b i teacher-kama iz Sedme gimnazije u Berdsku. Svojski su se potrudili da nikada ne zaboravim ovaj 23.rođendan! ♥

Kao što vidite, dobila sam gomilu poklona. Imam problem sa prtljagom. Ne želim ništa da ostavim,jer je sve prelepo i sve su to lepe uspomene, ali se bojim da ću preterati sa težinom prtljaga. :) Ili će mnogi ostati bez vodke i slatkiša :)))). Meni je samo drago što sam imala priliku da radim u toj školi i upoznam tu divnu decu. Zavolela sam ih, kao što su i oni mene. Uspela sam da im prenesem znanje o Srbiji (imajte u vidu da kada sam došla u Rusiju, oninisu čak ni znali gde je Srbija), njihov engleski je sve bolji i bolji, mnogo više pričaju, manje ih je strah od grešaka. :) Zbog toga sam i došla ovde. 

Koliko sam samo brinula kako ću proslaviti rođendan bez svojih ljudi. Toliko sam bila tužna kada sam pričala sa mamom 27.9. ujutru, u 6.25 po srpskom vremenu (tada sam se rodila i svake godine me u to vreme budi i čestita mi rođendan). Međutim, ovi Rusi su se zaista potrudili da mi ovaj rođendan ostane duboko urezan u sećanju. :) Koliko je to čudno, da te ljudi koje tako kratko znaš učine srećnom, a neki ljudi koje znaš ceo život i koji bi trebalo da te stalno čine srećnom, ne čine to. Ali, to je život. Što se pre pomirimo sa tim, bolje po nas. :)

Ah, da, umalo da zaboravim da vam kažem ovo. Posle žurke u školi, jedan dečak me je odveo da upoznam njegovu majku koja radi u privatnoj školici za engleski jezik. Zove se Svetlana i mnoooogo mi se dopada. Ona mi je ponudila da radim kod njih u školi, da dođem da živim u Rusiji. Hhehehehhe, kako da ne. Da umrem na onoj zimi :)))). Međutim, postoni i druga mogućnost. Da dođem sledeće leto i da ostanem do zime. Hhehhehe, otom potom. Hoću da se vratim mojoj kućici, jer za sada, daleko mi je da mislim o sledećem letu:).

Juče posle škole, AIESEC je organizovao speaking club za studente koji žele da vežbaju konverzaciju. Mogu vam reći, bilo mi je super. Upoznala sam mnoge studente NSU-a, siti se ispričali. Imali smo razne teme i tako. Svaki dan upoznajem bar 20 ljudi :))). POsle toga smo imali bye, bye party za Iris. Ona je danas otišla u Kinu. Nedostajće mi ta mala nasmejana Kineskinja. :) 

Ostadosmo samo nas troje. U sledeću nedelju odlazi Toofy, pa ja u sredu, pa Gaia u četvrtak. Kraj se bliži. Ovaj mesec je proleteo. 

Uživaću još malo. Do sledećeg kuckanja, 

Pozdrav :)