Srce je tamo, gde je dom! ;)

Nisam stigla da napišem blog pre nego što odem iz Rusije. Smatrala sam da ovaj poslednji blog, pečat mog nezaboravnog putešestvija mogu napisati i u Srbiji, kada sve prođe, kada se konačno nađem u svom domu sa svojim najmilijima, a da poslednje veče treba da provedem sa mališanima. Tako je i bilo, nismo mogli da spavamo te noći 9. na 10. oktobar. Moje uzbuđenje je raslo, zatim je usledila nervoza, iščekivanje, putnička euforija, svašta pomalo, a dovoljno da imaš neprospavanu noć. Igrala sam se sa klincima, razmenjivali smo poklone, pevali....Nedostajaće mi, suviše su mi se uvukli pod kožu. :)

Nimalo mi nije bilo lako. Iako sam bezgranično presrećna što konačno, posle više od 1,5 mesec  idem svojoj kući, teško mi je bilo da ostavim moje mališane i ostale prijatelje koje sam stekla u Rusiji. Pomešana su osećanja, iako se uvek držim one stare: Svuda pođi, ali svojoj kući dođi! :)

Samo ću reći da je VREDELO!!!!Ovoliko bogatstvo koje sam ja stekla u Rusiji ne može se rečima iskazati. Vredelo je svakog kilometra koji me je delio od moje porodice, prijatelja, zemlje... Stekla sam mnogo prijatelja, družila se sa ostalim praktikantima, učila o kulturama drugih država, živela u predivnoj ruskoj porodici sa troje zlatne dece, učila ruski jezik, predavala u školama, pomagala deci kako bi prošili znanje o drugim kulturama, shvatila koliko volim svoju zemlju i koliko treba da cenim i poštujem svoje roditelje što su mi omogućili sve ovo. Živela sam daleko od Moskve, daleko od urbanog, izveštačenog sveta, živela sam među običnim, ali beskrajno gostoljubivim, nasmejanim i nesebičnim ljudima. Imala sam priliku da vidim kako izgleda život u unutrašnjosti te velike Rusije, jer nju ne čeni samo Moskva i Sankt Peterburg.

Nikada neću zaboraviti svoje prve dane u Rusiji, kada sam pisala sve žive brojeve maršutki, pomno pratila kuda idu, gde treba da izađem, kojim akcentom treba nešto da izgovorim. Sve je to sada daleko iza mene, kao da se dogodilo mnogo godina pre.

Tamo sam naučila da volim i radim ono što do sada i nisam baš volela. Rekla sam da me teško ko može naterati da živim u Sibiru zbog hladnoće, jer svi dobro znaju kakva sam smrzla. :) Živela sam na 0 C u sred septembra:), dok su u Srbiji bile tropske vrućine. Izbegoh samo najjaču zimu. Toliko nisam baš hrabra. :))) Zatim, ono što mi je najvišeee smetalo su kućni ljubimci. Izraziti sam protivnik kućnih ljubimaca u kući ili stanu, pogotovo ako u tim prostorijama žive deca. Mislila sam da nikada neću moći da živim i da jedem u istoj prostoriji sa psom, ali eto, imala sam priliku da živim u Rusiji i to ne sa jednim psom, već sa dva. :) Prvih nekoliko dana prosto nemaš apetit, gadi ti se kada vidiš da deca jednom rukom drže psa, a drugom rukom jedu, dok pas sve njuši, liže, gadi ti se što pas obavlja nuždu gde god stigne, jede s tobom u kuhinji, ali posle izvesnog vremena prosto oguglaš na pseći smrad i zavoliš taj nenormalni i neobični način života, pa nekad, možda i nesvesno počneš sam da ljubiš psa, da ga držiš dok jedeš...Prosto, sve to postane najnormalnija stvar. I sada će mi to nedostajati. Hheheh, čak sam poljubila Arčija na rastanku. 

Zatim naviknete se na prevoz, ne čekanje, smrzavanje...Ja sam prva osoba koja mrzi kašnjenje i koja voli da šeta, a ne da koristi prevoz. Ovde je bilo nemoguće biti bilo gde na vreme, jer UVEK čekaš maršutku, a bez nje ne možeš, jer je sve Bogu iza tregera. :)Tako da sam prosto zaboravila tu svoju dobru naviku da budem tačna i da stižem na vreme. :) E, da, mislila sam da nikada neću moći da jedem živu, malo prodimljenu ribu, lososa. I to sam jela kao besna, navikneš se na taj specifični ukus, navikneš se na suši, na sve vrste salata koje se spremaju sa tom ribom. Međutim, sada bih pravila sve to i ovde, ali kod nas to i nije baš tako popularno. Ne smem zaboraviti vodku sa sokom od paradajza. :) Rekla sam Rodiku i Ljoši da su ludi i da neću to da pijem, ali posle 1 čašice, ne da klizi, nego je fantastično. :) Šteta što kod nas u kafićima nema soka od paradajza da bi pratio vodku. :))) Posle toga dolazi čuveni kvas. Prvi put sam samo iz pristojnosti probala hladnu supu окрошку sa kvasom. Ne mogu da objasnim kakav je to ukus, nešto tipa piva, ali ni blizu piva. A zamislite još povrće u tome. :/ Bitno je da mi nije prijalo. Međutim, vremenom zavolite taj ruski kvas, pa čak i zatražite da vam naprave tu supu bar još jednom dok ne odete kući. :)

Naučite kako da sarađujete sa drugim ljudima, prikupljate savete, usavršavate svoje znanje stranog jezika, usavršavate svoje veštine izražavanja... 

Međutim, sve je proletelo. Dani su mi bili više nego ispunjeni, ali sam prezadovoljna svojim uspehom. Iako sam za vreme svog boravka videla Aiesec-ovce samo 3 puta, nisam toliko razočarana programom, jer sam organizovala program kako meni odgovara. Dobro je što nismo čekali njih da bismo izašli negde, jer se to nikada ne bi dogodilo. Ništa nisu organizovali, čak ni bye-bye party. :)

Međutim, jedina dobra stvar što je Aiesec uradio je to što je spojio nas praktikante. Upoznah dvojicu divnih momaka iz Egipta i Turske i 3 divne i zanimljive devojke iz Slovačke, Kine i Italije. Imam kome da se javim i da posetim ako rešim da putujem u ove zemlje. :) 

Putovanjem gradiš novi svet, bolji, bogatiji, stvaraš unutrašnje bogatstvo, proširuješ vidike, naučiš da shvataš druge kulture, narode, tradicije, da živiš po njihovim pravilima i običajima, da postaneš tolerantniji, itd.

Ali, neću stati ovde, jer ovo je tek početak. Neću tugovati što sam napustila dragu mi Rusiju i moje nove prijatelje, jer ovo je samo bio početak našeg poznanstva. Sretaćemo se još, ko zna gde i kada, a ja ih očekujem i u Srbiji...:)Ipak smo mi bratski slovenski, hrišćanski, pravoslavni narod i ne možemo jedni bez drugih. Verujte, ovde stariji ljudi, koji dobro poznaju istoriju zaista tako misle. Mi smo za njih zaista bratski narod. :)

Na kraju, podelila bih sa vama stihove Mike Antića, jer se i ja vrlo često pitam: Da li sam svuda gde su mi tragovi?

Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…

jer ja se ne završavam.''

Do nekog sledećeg putovanja...

Hvala vam što ste bili uz mene i pratili ovaj blog. Nadam se da 

ste uživali. 

Veliki pozdrav,

JOVANA